Otvorena izložba o životu Jevreja u Somboru
U Gradskom muzeju u sredu, 4. novembra 2016. godine, otvorena je izložba „Kutija sećanja” koja kroz istoriju porodice Moše i Magde Musafija, rođene Drelih, govori o životu Jevreja u Somboru i sudbini ljudi koji su preživeli holokaust.
Izložba pokazuje porodične fotografije i predmete koji su preživeli sve pokušaje da im se zatre trag tokom Drugog svetskog rata, ali i fotografije koje govore o jevrejskoj porodici, koja je bila sasvim obična somborska familija i trudila se da takva ostane i u vreme kada je bila lišena svih ličnih i ljudskih prava tokom holokausta.
„Posle toliko godina, sakupljeni sa svih strana sveta, otvaramo kutiju sećanja jer ne možemo i ne smemo zaboraviti sve ono što je ostavilo neizbrisiv trag u opštem pamćenju čovečanstva, ali i našeg Sombora, nameru da jedan ceo narod, Jevreji, nestanu sa lica zemlje. Kutija porodice Moše i Magde Musafija, devojačko Drelih, čija je ćerka Mihal Tulpan među nama, samo je jedna u velikom broju onih koje čekaju da budu otvorene. Ne zbog toga da nekoga optužimo ili nekome sudimo, jer zločinci su već odavno na mračnoj strani istorije i života, već da ukažemo da se sećamo svih njih, jednako jasno kao da su tu”, rekao je direktor Gradskog muzeja Sombor Branimir Mašulović. „Naša obaveza kao Jevrejske opštine je da širimo saznanja o jevrejskim porodicama u Somboru. U ovom gradu je nekada živelo mnogo Jevreja, a sada smo ostali mi da vas podsećamo u svakom trenutku da postojimo i da se nadamo da ćete da nas prihvatite kao vama ravnopravnim, jer mi to i jesmo”, izjavila je Sandra Papo—Fišer, predsednica Jevrejske opštine Sombor.
Svečanom otvaranju izložbe prisustvovali su potomci Magde i Moše Musafije koji su stigli iz Izraela. „Znala sam da sam ćerka roditelja koji su preživeli holokaust, jer je moja majka imala istetoviran broj na ruci. Povremeno je pričala kratke priče iz logora i pokazala nam je nekoliko fotografija svoje porodice pre rata. Tek posle smrti majke 1999. godine sam shvatila da sam čitavog života nosila nedorečenu tugu moje majke, njene porodice, prijatelja i celog logora. Počela sam da zapisujem priče koje nam je pričala i sa ocem smo otvorili kutiju sa fotografijama i počeli smo da istražujemo. Tako smo upoznali i prijatelje porodice, koji su imali predivan život u Somboru. Moj otac nas je 2009. godine poveo da posetimo Sombor i pokazao nam je kuću u kojoj je živeo sa roditeljima, pokazao nam je gde je živela porodica Drelih, gde je učio, radio, gde je igrao stoni tenis. Želeo je da se zahvali somborskom pekaru i njegovoj porodici za komad hleba koji su im dali, da se zahvali celom gradu koji ga je čuvao ceo život” — ispričala je Mihal Tulpan i dodala da su njeni roditelji uvek isticali da u Somboru nisu osetili antisemitizam, sve do Drugog svetskog rata. „Čak i onda kada su ih odvodili u koncentracione logore, brojni Somborci su otvorili vrata i kapije svojih kuća, pokazujući da su Jevreji dobrodošli”, prenela je Mihal Tulpan sećanje svoga oca.
„Ove fotografije pokazuju veliku vitalnost jedne zajednice koja je živela u ovom gradu, koji je toliko specifičan. Govore o tome kako se živelo normalno, da je čak i u najstrašnijim vremenima postojala želja da se pronađe način da se živi normalno. Istorija jedne porodice je uvek posebna, ali ona je i paradigma. Govori o životu i ljudima, čiji najveći broj nije preživeo rat. S druge strane, govori o onima koji su imali sreće da prežive sve muke i patnje i da nastave da nose u sebi i ono što je bilo vezano za ovaj grad i to im je bila neka vrsta cigle kojom su gradili svoj novi život i domovinu, ne zaboravljajući ni kada odakle su došli” — rekao je prof. dr Milan Ristović, otvarajući izložbu „Kutija sećanja” u Gradskom muzeju.
Izvor: Gradski muzej Sombor
